Vijesti

18.12.2020. 22:02:23 - Antonela Marušić

Radmila Petrović:

Kad napišem pesmu kao da sam makar delom vratila 'milo za drago'

Radmila Petrović

Radmila Petrović (Foto: Ema Bednarž)

Knjiga mlade srpske pjesnikinje Radmile Petrović "Moja mama zna šta se dešava u gradovima" jedna je od najčitanijih zbirki pjesama ove godine u regiji. Petrović piše komunikativnu, provokativnu i angažiranu poeziju koju je prigrlila i publika koja ne pripada najužem krugu pratitelja pjesničke produkcije.

Objavljivati je počela rano, pa joj je ovo već treća knjiga. Nakon pobjede na natječaju 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku "Miris zemlje", a nakon još jedne pobjede, one na natječaju "Desanka Maksimović", zbirku "Celulozni rokenrol".

Rođena je 1996. godine u Užicu, odrasla je u selu Stupevići u Arilju, diplomirala je ekonomiju u Beogradu gde i sada živi i radi.

Dok smo dogovarale intervju imale smo uobičajenih problema s dostavom tvoje knjige u Hrvatsku. Naime, rekla si mi da puno knjiga moraš slati… Što me vodi na pitanje o bavljenju vlastitom "pjesničkom karijerom". Koliko stvari radiš sama, a nisu vezane za samo pisanje i rad na tekstu?

Nema toliko stvari, koliko ne volim sve vezano za poeziju što nije čitanje ili pisanje. Kada treba poslati neku knjigu na neki konkurs ili nekom novinaru, vrlo sam lenja. Drugo, niste svesni koliko je strana koje smatraju da bi vašu knjigu trebalo da dobiju džabe, a ne znaju da kad istrošite svoje primerke morate i sami da otkupite knjigu od izdavača. Te, samo da znate, sem što se ne može živeti od prodaje knjiga, poezija vas može odvesti u poslovanje sa gubitkom.

Moj urednik i izdavač Zvonko Karanović je divan čovek. Savetuje me, obaveštava o raznoraznim konkursima, dogovara neka od gostovanja. Meni ostaje da odgovorim na poneki intervju i da se prošetam do poštanskog šaltera.

Već neko vrijeme, otkada se pojavila knjiga "Moja mama zna šta se dešava u gradovima", prati te epitet književne senzacije. Je li to teret i iz čega proizlazi, što misliš?

Zna to da optereti. Nije važno šta radite, jeste li upravo izdali knjigu, imali izložbu ili rodili dete, ljudi odmah pitaju a šta ćete/kad ćete naredno. I onda, naravno, ima pritiska šta ćete i kako dalje, ali adaptirate se na to.

Umjesto paorske svakodnevice, odabrala si svijet ekonomije i poslovnjaštva. Nije to toliko dijametralno suprotno kao što s predstavlja; u svijet sela već su odavno prodrle ideje i prakse biznisa, start up-ova. A ti si pragmatična, na vrijeme si shvatila da nećeš imati kruha od poezije. Je li financijska neovisnost jedini razlog zbog kojeg te ekonomija privlači, drugim riječima; kako je tvoja poezija povezana s ekonomijom?

Oduvek sam znala da ću biti ekonomistkinja, imala sam neku ideju o tome ili možda iluziju, još ćemo videti, poezija je došla mnogo kasnije. Maštala sam da budem poslovna žena. To sam videla u španskoj seriji. Kao mala nisam poznavala nikoga ko se bavi nečim drugim sem poljoprivredom. U to vreme poljoprivreda i ekonomija jesu bile dijametralno suprotne stvari, barem u mojim očima. Nisam znala ništa o umetnosti, nisam znala da se može biti dramaturg, režiser ili fotograf, da neki ljudi žive od toga. Kad rastete u malim sredinama ne znate koji je mogući opseg profesija kojima se možete baviti.

Ovih meseci svi me suočavaju sa pitanjima poput: jeste li iskren pesnik, a neiskren ekonomista. Neću da lažem, ima nečeg u tom pitanju što me plaši.  Mislim da nisam ništa neiskreno ili bar ne bih to želela biti. Trenutno se bavim onim što sam studirala, želim da vidim koliko ekonomija može da mi da i koliko ja mogu da dam njoj. Ekonomija je mnogo više od pukog knjigovodstva ili prodaje, mada nije lako biti dobar knjigovođa ili prodavac. Ako mene pitate, ona podrazumeva pametno objedinjavanje svih resursa/kvaliteta koje poseduješ. Nadam se da ću u budućnosti uraditi nekoliko lepih stvari/projekata za koje ću moći da kažem: evo vidite, ovo je ekonomija o kojoj sam maštala.

S druge strane, nemam trenutno nekakvu tajnu veštinu kojom bih prikupila novac za stanarinu i ostalo. Niko ne plaća ako napišete pesmu. Polako sagledavam sve moguće opcije, želim da probam još mnoge stvari. Čime ću se sve baviti, treba biti dovoljno hrabar i otvoren i reći: ko zna!

Otac, majka, tetke, bake: cijela porodica je prisutna u tvojim stihovima, tvoj pjesnički subjekt obraća im se skoro u svakoj pjesmi. Krivnja, ljutnja, drskost, svadljivost i mnoge druge emocije koje ovdje prednjače gotovo su uvijek izraz nezadovoljstva tradicionalizmom i patrijarhalnim odnosima moći na selu. Ima li za tebe veselja u tom buntovništvu, čini mi se da iz tvojih stihova bukti užitak pobune?

Ima veselja u buntovništvu, naravno. Ima užitka pobune. Bunim se protiv nekih nepravdi za koje smatram da su nanete drugim ljudima ili meni. Nekad ne mogu ništa sa svim tim sem da napišem pesmu. Tačnije, uglavnom ne mogu ništa sa svim tim, a kad napišem pesmu kao da sam makar delom vratila "milo za drago".

Čini se da je jedan od centralnih odnosa u knjizi onaj s ocem, često mu se u stihovima obraća tvoj pjesnički subjekt:

"..tata, u ovoj ćerki imaš pomalo sina

koji se nije rodio

spašena je jedna žena

muške krvi po kojoj plivaju ćuskije.."

Kao da se tvoj pjesnički subjekt neprestano pravda i dokazuje pred ocem, no čime mu se doista suprotstavlja, osim deklariranjem svog drugačijeg rodnog identiteta?

Devojka-hajdučka trava i ljutić devojka i dalje ocu piše svoje najnježnije stihove.

Ne vidim problem u tome da se ocu pišu najnežniji stihovi, a da se on neprestano optužuje i da se pred njim neprestano dokazuje. Nije li to suština mnogih odnosa otac- ćerka. Normalno je da postoje ljudi koje volite, a kojima nešto zamerate. Lirski subjekat se ocu suprotstavlja emocijama, istinom. To je njeno najjače "oružje".

U jednoj od pjesama svojim ženskim pretkinjama oštro poručuješ:  

"...izađite iz mojih pesama!

i vi ste htele samo sinove

koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe

sve je bilo uzalud.."

Što misliš da veže nas i naše prethodnice, naše majke i bake?

Ista smo krv, imamo mamine oči ili babine obraze, a imamo bogami i tuge za koju verujem da se transgeneracijski prenosi bolje nego geni. I mislim da toj tuzi neko nekako mora da stane na kraj. Ja zaista pokušavam da budem ta, prva srećna žena. Ne mislim, naravno, na sreću kao permanentno stanje, toga nema, ali na radost i nezavisnost, da.

U književnosti je odnedavno postala vidljiva generacija mladih pjesnikinja i pjesnikinja koji su odrasli na selu, u surovom i krutom patrijarhatu i koji konačno deromantiziraju ruralnu sredinu u svojoj književnosti: na nju se ljute i ne pristaju se ponašati prema pravilima kojima su povinovale generacije njihovih predaka. No, je li baš sve bilo uzalud, jesu li među tim ženama, kao i danas, postojale one koje su krčile put novim vremenima, opirale se nasilju?

U mom neposrednom okruženju žene su podlegale nasilju i nisu imale dovoljno snage da se otrgnu. Sigurna sam da postoje neke druge, koje su to uspele.

Ako ste dečak čiji otac maltretira svoju suprugu, a vašu majku, i kad odrastete, ako i sami maltretirate partnera i ne razmišljate da bi to moglo ostaviti posledice i na vašu decu, onda je baš sve bilo uzalud. Ako ste pak ćerka i dozvolite da budete žrtva, takođe je bilo uzalud. A da ne govorim da će vas obrasci koje ste usvojili u detinjstvu vući ka tome da sve bude uzalud.

U pjesmi "Moja loza ima dar da skrati liniju života" završavaš sa stihovima: "..ako u proleće posadiš grašak/na toj njivi u leto neće biti paradajza/. Rad na selu jako je važan za tvoju radnu etiku u vjerojatno svim stvarima koje radiš. Na koji način te poljoprivreda pripremila za život?

Nekad pitam sestru posle posla jel se umorila, ona kaže: pa kliktala sam čitav dan, nisam orala i kopala. Postoji neka lepa i naivna sreća kad vam se posao svodi na tapkanje po tastaturi, što je zapravo većina poslova danas. Ne kažem da nije naporno razmišljati, ali kad znate da su Vaši roditelji radili najteže fizičke poslove da bi živeli i školovali vas, ne možete da ne nađete sreću u tome što fino obučeni sedite u hladu i kuckate, šta god i o čemu god da kuckate. Takođe, imam tu "profesionalnu deformaciju" da kad gledam ljude razmišljam npr. koliko bi mogli tereta da ponesu. U teretani se smejem sama sa sobom kad gledam momke koji se bilduju i kao jaki su i krupni, a kladim se da je gotovo svaki šezdesetogodišnjak iz mog sela sposobniji i jači od njih. Nema sve to baš smisla, ali zabavljam se.

Loša vest jeste da sam čitavu tu težinu seoskog života nekako ponela sa sobom u grad i ne znam kako da je se moja duša oslobodi.

S jedne strane val oduševljenja čitateljica i čitatelja, s druge strane izrazi mržnje u komentarima trolova. Tako se može ukratko opisati recepcija tvoje poezije u medijskom prostoru zadnjih godinu dana. Izvana izgleda kao da se u svemu tome dobro snalaziš i iz svega za sebe dobivaš samo poticaj. No, u zbilji, je li doista tako?

Ne bih ja to nazvala mržnjom, pretpostavljam da je mržnja intenzivnija emocija. A ovo neko uz kafu otkuca neku svoju frustraciju projektovanu na moje pesme ili mene. Kada se nađete u masovnim medijima, ništa drugo ne možete ni da očekujete.

Sad su aktuelne društvene mreže te su svi stručnjaci za sve, a naročito poeziju. Međutim, koga ovih dana " mrze" i "preziru" , mogu samo da se ponosim.

Na rukopisu ove knjige radila si s pjesnikom i urednikom Zvonkom Karanovićem. U čemu su se sastojali njegovi savjeti tebi i na koji je način on bio važan za knjigu u cjelini?

Išla sam kod Zvonka na radionicu pisanja pre nego što je knjiga nastala. On tamo daje razne savete, ali vas ne indoktrinira da radite kako on želi. Pišete o čemu hoćete, on je tu da skrene pažnju pre svega na tehničke stvari, da vas ohrabri, da vam preporuči dobru knjigu i dobar film. Važan mi je kao mentor, duže je na književnoj sceni nego ja na ovoj planeti. Moraš da budeš baš velika budala i da ne slušaš šta jedan takav čovek ima da kaže. On je, takođe,  bio urednik moje zbirke i radio je ono što urednik treba da radi, mada se na ovim prostorima ni ne zna šta urednik treba da radi, pa ću reći: najmanje što treba jeste da pogleda tekst drugim očima, da vidi je li to i drugima razumljivo ili ima značenje i smisao samo u glavi autora. Nemaju svi pisci/pesnici urednika, prvo zato što nema mnogo dobrih urednika, drugo, da biste imali urednika svoj ego morate malo da stišate. Rad na knjizi funkcioniše kao i sve drugo u životu, nekad morate da pristanete na neki kompromis.

Poezija te, možemo reći, proslavila. Gostuješ i gostovala si u svoj sili mainstream, ali i nezavisnih medija. Kako su tvoji roditelji reagirali na iznimno provokativne stihove kojima pišeš o selu, ali i njima samima?

Roditelji su čuli (ili pročitali) po neku pesmu u medijima ili od mene, a ja im ne bih savetovala da čitaju moju zbirku. Zapravo moje pesme nisu namenjene mojim roditeljima, sa njima komuniciram u prozi i rekli smo jedni drugima sve što je bilo potrebno. Volim svoje roditelje i uvek ću nastojati da ih zaštitim.

Naporan rad na poeziji i prozi ili naporan rad na zemlji, što bi radije odabrala i misliš li da će doći vrijeme da biraš? Od zemlje se bolje živi, no je li taj pragmatizam nužno oslobađajući za osobu koja u svojoj okolini  uviđa društvenu nepravdu?

Generalno, naporan rad na bilo čemu pri kome napreduješ i učiš. Na njivi kopaš pa kopaš, ništa novo godinama. Sem toga, u poređenju sa napornim radom na zemlji, naporan rad na poeziji i prozi je čista smejurija za nekog ko ima nekog talenta i ko voli da piše. Ne kažem, moj otac je sto puta izjavio kako bi pre kopao nego čitao knjige koje ja čitam. Zapravo, nego čitao bilo kakve knjige.

No, nadam se da neće doći vreme da biram između dve sintagme koje počinju sa naporno. Očekujem da život postane malo manje naporan. Takođe, mislim da ne treba da kukamo kako je društvo nepravedno, već da se zapitamo šta smo i šta možemo učiniti da ono postane bolje. Manje kuknjave, više akcije i inicijative.
*Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Tagovi: antonela marušić, književnost, kultura, moja mama zna šta se dešava u gradovima, pjesme, pjesnikinja, poezija, radmila petrović

Vezani članci:

Facebook komentari

Iz drugih medija

AEM