Sa stavom

30.03.2017. 12:25:01 - Hristina Cvetinčanin Knežević

rušenje koncepta žene i feministkinje kao superherojke koja je uvek tu

Etika brige

(Foto: Stellar Leuna)

Ako uopšte postoji "to do" lista za "dobru feministkinju", na prvom mestu se nalazi stavka "osvesti svoje privilegije" a na drugom "osvesti internalizovani patrijarhat". Osvestiti svoje privilegije i aspekte internalizovanog patrijarhata je težak i bolan proces, i prvi korak na kome mnoge od nas padaju, i ustaju, i vraćaju se da padnu opet, sve dok ne uspeju, da, gotovo mitski, ubiju sav svoj internalizovani seksizam, rasizam, (auto)homofobiju, (auto)mizoginiju i klasizam, i poput feniksa se uzdignu čistog srca, oslobođene od mržnje i predrasuda. Mnoge od nas na ovom putu padaju, ali mnoge od nas i uspevaju da, ako ne u potpunosti, onda barem u većini aspekata, osvetle mračne kutke u nama, i budu korak bliže razumevanju i poštovanju tuđeg iskustva, ma koliko različito od našeg ono bilo.

Međutim, koliko je lako osvetliti eksteran patrijarhat, toliko je teško nositi se sa onim što smo internalizovale, toliko duboko da je to postao deo našeg identiteta, nešto neraskidivo od nas. Možemo bez problema pričati o pogubnim posledicama rodno zasnovanog nasilja, o femicidu, o staklenom plafonu, ma možemo čak i ustati protiv prostitucije kao seksualnog rada ili surogat materinstva kao imaginarnog vrhunca ženske solidarnosti u kome se ženska tela (opet) objektivizuju i komodifikuju, što je vrlo radikalno feministički stav, ali se nalazimo u ozbiljnom problemu ako sebi postavimo pitanje na koje načine su naše svakodnevne prakse, prakse koje smatramo feminističkim, zapravo seksističke i mizogine. Etika brige je važan deo tih praksi.

Načelo solidarnosti i razumevanja, toliko važno za feminizam, neretko u našim životima postaje mač sa dve oštrice. Kada se neke prakse postave kao identitetske, i sa ideološkog, ali i sa svakodnevnog stanovišta, jako je teško povući jasnu granicu između koristi i štete koje imamo od njih. I kao žene, ali i kao feministkinje, smo vaspitavane da budemo brižne, da nam je stalo, da pomažemo, i da u tome ne povlačimo granice, da idemo do kraja, makar u tome sagorele. Međutim, s obzirom da smo ljudska bića a ne superherojke, naši kapaciteti imaju granice, pa i oni zaduženi za brigu i negu. Iako se o etici brige i emotivnom radu najčešće raspravljalo na liniji muškarci-žene, mislim da je važno da o njima razgovaramo i na liniji žene-žene.[1]

Bez obzira da li je reč o našem ličnom (privatnom) feminizmu, ili o političkom (javnom), od nas se očekuje da sve naše emotivne resurse podredimo "borbi". U razgovoru sa različitim aktivistkinjama, ovo trošenje emotivnih resursa preko svojih granica je bilo motiv koji se stalno, iznova i iznova ponavljao, dok ne bi rezultirao burn out-om. Drugim rečima, što su aktivistkinje sa kojima sam razgovarala bile posvećenije svom radu, i što je njihov rad bio vidljiviji i davao veće rezultate, one su bile ranjivije i na ivici kapaciteta da svoj rad, ali i svakodnevni život, nastave. Totalno pražnjenje svih emotivnih kapaciteta je veoma često rezultiralo anksioznošću, depresijom i ozbiljnim ugrožavanjem zdravlja, kao i nemogućnosti da se održi makar iluzija kontrole nad svojim javnim i privatnim životima. Iako neukusno, napominjem da je reč o izuzetno jakim ženama čiji je doprinos feminizmu neupitan, i čiji rad, onaj aktivistički, terenski, podrazumeva rad sa višestruko marginalizovanim ženama i ženama žrtvama nasilja. Povlačenje granica, i povlačenje iz "borbe", u ovom kontekstu, pratila je griža savesti i strah da će biti smatrane nesolidarnim i sebičnim. Da li to znači da smo samožrtvujući mikromatrijarhat prenele i u feministički aktivizam?

Sa druge strane, etika brige nije rezervisana samo za aktivizam ili za odnose sa muškarcima, već je obrazac, toliko duboko usađen u svakoj od nas, koji praktikujemo i u našim privatnim životima, u odnosima sa drugim ženama - drugaricama, ljubavnicama, sestrama, majkama. Ova očekivanja od nas, na privatnom planu, deluju dvojako - sa jedne strane, mi jesmo socijalizovane kao žene, krajnje patrijarhalno, da budemo "čuvarke" tuđe dobrobiti, dok, sa druge strane, sam feminizam od nas nameće to isto očekivanje kroz prizmu solidarnosti. Da ne bude zabune, solidarnost jeste krucijalno važna, kao i etika brige i razumevanje, međutim, ne smatram da je naše fizičko i psihičko zdravlje cena koju treba da platimo. U ovim odnosima sa drugim ženama, mi smo istovremeno i drugarice i ljubavnice i sestre i majke, mi smo omnižene, mitska bića koja su uvek tu kada zagusti, mitska bića koja, gotovo paradoksalno i autoironično, oslikavaju upravo onaj patrijarhalni model žene mučenice, žene stene. Mi smo uvek tu, tu da saslušamo, pomognemo, potapšemo, razumemo, damo savet. Mi smo uvek tu, na raspolaganju. Naša etika retko od nas zahteva da sebe stavimo na prvo mesto, iako je to više nego zdravorazumski, jer nikome nećemo moći da pomognemo ako nama samima treba ozbiljna pomoć, već od nas očekuje, sledeći patrijarhalni obrazac, da "za sto sednemo poslednje", pa makar to značilo apsolutni burn out i pucanje po svim šavovima.

Mislim da je za dobro feminizma i feminističke borbe neophodno kritičko preispitivanje koncepta etike brige i rušenje koncepta žene i feministkinje kao superherojke koja je uvek tu, za boj spremna. Feminizam ne vodi bitke koje se mogu dobiti za jedan dan, on vodi borbu, rat, koji traje 365 dana u godini, 24 časa dnevno, bez slobodnih vikenda i godišnjeg odmora. Kako bi svaka od nas mogla da učestvuje u toj borbi, i da svojim učešćem doprinese krajnjoj pobedi, neophodno je, pre svega, da ima kapacitete i resurse za to. Ako joj za to treba dan, nedelja, mesec ili godina, vreme kada će se povući i vidati svoje rane, na nama je, upravo u ime solidarnosti, da je u tom nastojanju podržimo. I više od toga, da kada vidimo i procenimo da je naša saborkinja na ivici svojih kapaciteta, da joj na to ukažemo i omogućimo joj da ih obnovi. A najviše od svega, na nama je da u našim glavama srušimo ideju sebe kao feministkinje neograničenih kapaciteta. Etika brige je nešto, što pre svega, treba na nama samima da primenimo.


[1] O tome je govorila Sandra Li Bartki u svojoj knjizi "Ženskost i dominacija" (1990)

*** Hristina Cvetinčanin Knežević je feministkinja i aktivistkinja iz Beograda. Njezin tekst za Libelu objavljen je u izvornom obliku.

Tagovi: aktivizam, etika brige, feminizam, internalizirani patrijarhat, javno, patrijarhat, političko

Vezani članci:

Facebook komentari

Iz drugih medija

AEM