Prozor u svijet

18.12.2012. 11:34:27 - Ljiljana Arsenović

Ekonomski položaj žena u tranziciji - slučaj Srbija

Uvod

 Postsocijalističke promene, ekonomski i socijalno determinisane, pogoršale su ionako oslabljen ekonomski položaj žena u Srbiji. Prikrivena rodna nejednakost na tržištu rada u smislu veće stope nezaposlenosti žena, tradicionalna podela zanimanja na "muška" i "ženska", nejednaka zarada za iste poslove u odnosu na muškarce. Potom, stečajevi neprofitabilnih preduzeća, objektivan višak radne snage u velikim društvenim gigantima ali i državnoj administraciji u kojima bez posla ostaju prvo žene i to visoko obrazovane. Sve ove pojave obeležile su kraj socijalističkog političkog sistema i neminovno dovele do još većeg raslojavanja stare radničke klase u nestajanju, (nova još nije uspostavljena), sa posebno lošim posledicama po radno sposobne žene i povećanim stepenom siromaštva društva uopšte.

 Nesposobnost brzog prilagođavanja na novonastale tržišne uslove koji zahtevaju permanentno učenje, specijalizaciju u novim oblastima, naročito informacionim tehnologijama i stranim jezicima, dovele su žene, već dovoljno opterećene neplaćenim poslovima u porodici i materinstvom u neravnopravan položaj.

 

Trancizioni pobednici i gubitnici

Nagomilani problemi iz prethodnog perioda i ekonomska nestabilnost, pojačani ratnim uslovima, agresivnim nacionalizmom i političkim pritiscima, stavili su pred žene teške zadatke kako opstati u tržišnoj trci a da pri tom porodica ne trpi. Sa jedne strane, nedostatak finansija i vremena za doobrazovanje, nedovoljna informisanost o mogućnostima i načinima jačanja individualnog edukativnog potencijala. Sa druge strane, tradicionalna uloga brige o porodici i starima, otpor prema svemu što je novo i nepoznato, susret sa sve većim brojem privatnih poslodavaca u kojima se akcenat stavlja na spoljašnji izgled i starost ispod 35 godina, neretko praćeni unapred potpisanim otkazima ukoliko ostane u drugom stanju, dovele su žene do jedne opšte metaforičke depresije.

 Visoko obrazovane žene školovane šezdesetih i sedamdesetih godina, najčešće pravne i ekonomske struke, demotivisane i uplašene dugotrajno niskim zaradama "rezignirano čekaju otkaz"  ili prihvataju bilo kakve poslove zarad izdržavanja porodice i tako ulaze u sive tokove ekonomije. "Istraživanja u fokus grupama koja su izvedena u okviru Programa za razvoj Ujedinjenjih nacija, pokazuju da su žene često zlostavljane na radu, posebno u malim i srednjim preduzećima, da rade u lošim uslovima, bez zaštite na radu i garantovanih prava kao i da se otpuštaju radi trudničkog bolovanja ili porođaja (Popović-Pantić i Petrović, 2007)".

 Privatno preduzetništvo kao vid samozapošljavanja bilo je dostupno samo ženama koje su i inače imale iskustva u tim sferama i koje se najčešće odlučuju za uslužne delatnosti (frizerski i kozmetički saloni...) ili zajedno sa bračnim drugom otvaraju ugostiteljske objekte. Za neki drugi vid privatnog preduzetništva koji bi potpuno samostalno vodile, potreban je kapital koji žene u Srbiji nemaju. U jednom haotičnom stanju u društvu u kom se vrše brza prestrukturiranja privrednih delatnosti, prelazak kapitala iz jedne vlasničke strukture u drugu, sa političkim implikacijama iz kojih se ne nazire jasno sutra, od nezaposlene žena se očekuje da tako dovedena pred svršen čin mora da napravi izbor.

 Žena može da prihvati nezaposlenost i besplatni rad u kući. Naizgled "bezbedan" teren poznatog okruženja u kom nema iznenađenja, nema svakodnevnog stresa odlaska na posao  ali nema ni šansi ili su te šanse minimizirane da pronađe adekvatno radno mesto. Vremenom ova pozicija postaje nepodnošljiva, neretko praćena nipodaštavanjem bliže i dalje okoline i sukcesivno vodi ka marginalizovanju što se opet odražava na žensko zdravlje i gubitak samopoštovanja.

 Drugo, žena može da se odluči za veliku šverc torbu preko ramena i kartonsku kutiju. Da "obeleži" svoju teritoriju u nekom uličnom budžaku, te tako započne svoj "sivi" biznis, za koji je potpuno nebitno posedovanje nižeg, srednjeg ili visokog obrazovanja, strahujući neprestano od inspekcije ili "konkurencije". Nema radnog vremena ni šefa nad glavom. Radi bez obzira na vremenske prilike, takođe narušava svoje fizičko i mentalno zdravlje ali joj pruža mogućnost kakvog-takvog izdržavanja porodice. Žena ponekad može da ima još jedan izbor a to je prostituisanje, (o čemu se načelno ne govori a sve prisutno je i nasleđeno iz prethodnog vremena), zarad ostanka na radnom mestu ili upošljavanja.  

  Pri tom, ako žena radi, "pristaje" na nemogućnost vertikalnog napredovanja, na neplaćeni prekovremeni rad, na mobing i seksualno uznemiravanje, na nejasne zadatke koji jesu ili nisu u opisu radnog mesta, na neplaćene doprinose i poreze, na mogućnost otkaza bez ikakvih garantovanih prava, najava ili objašnjenja. Nedvosmisleno je da se ovde radi o najvećim tranzicionim gubitnicima i da su to upravo žene!

 Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje Srbije, u posebno neravnopravnom položaju su samohrane majke, starije radnice otpuštene kao višak radne snage, nezaposlene ili mlađe žene, Romkinje, žene sa invaliditetom. Podsećanja radi, ekonomske sankcije (1992.-1995.), su nepovratno pogoršale položaj i standard ljudi u Srbiji, pri čemu su žene posebno pogođene.

  Velike ekonomske krize, onako kako ih definišu društvene nauke, po pravilu, dovode do osnaživanja konzervativizma u vidu različitih ideologija, pokreta i doktrina. Društvena regresija, nemogućnost stvaranja civilnog društva i povratak religije vrše konstantan pritisak na žene kako su one jedino odgovorne za pad nataliteta. To dalje znači, da ne treba da se zapošljavaju, školuju, specijalizuju, prekvalifikuju, napreduju u službi već da rađaju decu. Ako se tome doda i permanentno pravljena slika o tome da muškarci više zarađuju, ostvaruju veću ekonomičnost i efikasnog rada, onda je sasvim logično da žena ostaje kod kuće. Iza ovakve predstave stoje država i političke partije, gotovo bez ikakvog preuzimanja odgovornosti niti pokušaja da merama socijalne politike, olakšaju brigu o deci i starima i time stvore uslove za povratak žena na posao.

 Da mit o većim zaradama muškaraca, uopšteno gledano, nije samo ženska fikcija već stvarno stanje u Srbiji, nedvosmisleno govori pojava izrazite feminizacije i pauperizacije društvenih delatnosti. Tako u zdravstvu, prosveti, kulturi, nauci, tekstilnoj i kožnoj industriji, žene čine bazu i srednji nivo, kao najbrojnije i sa najmanjim zaradama.

  Statistički podaci ukazuju da je najveće ucešće žena u broju zaposlenih u periodu 2001-2005. godine zabeleženo u industriji tekstila i kože (85% ), zdravstvu, farmaciji i socijalnoj zaštiti (83%), trgovini (77%) i obrazovanju (76%). Udeo žena u broju zaposlenih u oblasti elektrotehnike iznosi svega 14%. U slabo plaćenim obrazovanim institucijama, u javnom sektoru radeći kao nastavnice žene su u većini, odnosno žene su dva do tri puta prisutnije kao nastavno osoblje u osnovnim školama (2003-2006.godine), dok su u srednjim školama zastupljene sa 50% (Žene i muškarci u Srbiji, 2008).

 U tako feminiziranim oblastima a bez jačeg upliva u rukovodeće strukture i centre moći, srazmerno i dugotrajno se malo ulagalo u infrastrukturnu obnovu i razvoj postojećih kapaciteta. Pauperizacija delatnosti koje su od vitalnog značaja za celo društvo neminovno vodi osiromašenju i samih subjekata tog društva.

 Sa privatizacijom velikih preduzeća, koje su često praćene netransparentnom procedurom, radnička klasa ili njeni ostaci, koriste svoje novo pravo, pravo na štrajk, uglavnom radi zaštite imovine preduzeća kako ne bi ostali bez radnog mesta.

  Uporedo sa tim pojavljuje se i pravo kolektivnog pregovaranja koje obuhvata visinu zarada i redovnu isplatu ali ne i ključne elemente rada kao što su: dužina i raspored radnog vremena, premeštaj na drugo radno mesto, (često i u drugi grad), zaštita na radu... Ovi elementi se ostavljaju poslodavcima da po sopstvenom nahođenju i ekonomskoj logici, koja najčešće ne ide u prilog radnicima, odlučuju da li će ih uopšte uvažiti ili ne.

 Jednakost u zaradama je regulisana zakonom o radu 2001. godine što je u amandmanu od 2004. godine posebno naglašeno, a zakonski se preciznije određuje i značenje "istog rada".

 Učešće žena zavisi od obrazovno-vaspitnog stepena ustanova, tako da je među vaspitačicama za predškolski uzrast dece zaposleno 95,5%, dok je na fakultetima među predavačima 29,4% žena. Rodne razike su primetne i u odnosu na učešće žena među predavačima i profesorima na različitim fakultetima.Tako na filološkim fakultetima među predavačima učestvuje 64% žena, na pravnim fakultetima oko 45%, ali na elektrotehničkim fakultetima ne više od 9%, kao i na mašinskim fakultetima na kojima od ukupnog nastavnog osoblja učestvuje svega 6% žena. Na čelu svih naših univerziteta do sada je bilo samo šest rektorki (u Beogradu i Novom Sadu). U toku istorije Univerziteta u Beogradu 31,6% doktorata i 34% magistarskih radova su odbranile žene. Na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti nikada nije bila žena, a među članovima Akademije ima samo 6% žena. Prema podacima o zaposlenima u institutima koji se bave naučnim istraživanjima (162) žene i muskarci su jednako zastupljeni, prema broju istrazivača sa doktoratom (49% prema 51%) kao i bez doktorata (48% prema 52%), ali su svega 22 žene na položaju direktorki ovih instituta (Bogdanović, 2006).

 U Srbiji je posebno marginalizovan položaj seoskih žena, jer njihov rad uglavnom nije plaćen i drustveno vrednovan, iako žene skoro u potpunosti obavljaju poslove značajne za održavanje seoskog domaćinstva i preživljavanje višegeneracijske porodice. Oko 55% od ukupnog stanovništva živi na selu  i u većini su žene dok su ruralna domaćinstva, bez zemlje ili sa posedom do 1 ha, izložena najvišem riziku od siromaštva i u 2007.godini činila su 71% siromašnih (Drugi izveštaj o implementaciji Strategije za smanjivanje siromaštva u Srbiji, 2007). U celini, ekonomski i socijalni položaj žena na selu uslovljen je izrazito nepovoljnim statusom seoskih domaćinstava, koji počiva na usitnjenom poljoprivrednom zemljištu, ekstezivnom tipu poljoprivredne proizvodnje bez tržišne orijentacije i specijalizacije u poljoprivredi, slaboj infrastrukturi seoskih naselja u kojima najčešće nema zdravstvenih i socijalnih usluga. Izrazito patrilinearni obrazac svojinskih odnosa u srpskoj seoskoj porodici dolazi do izražaja u vlasničkim odnosima nad imovinom i kućom. Patrilokalni tip nastanjivanja i nasleđivanja imovine, kao dominanti obrazac života na selu, po kojem se domaćinstvo zasniva i organizuje u kući muža, razlog je što žene nisu vlasnice poljoprivrednog imanja (84% su u vlasništvu muškaraca), ni kuća u kojima žive (88% su u vlasništvu muškaraca) i uglavnom ne poseduju sredstva za poljoprivrednu proizvodnju (Rajković, 2002).

 Po novim obrascima zapošljavanja tipične tranzicione dobitnice, iako malobrojne su visokoobrazovane, mlade žene koje se lakše snalaze u tržišnoj utakmici, prihvataju prestižne poslove u velikim kompanijama i međunarodnim organizacijama  u kojima je sistem rada i nagrađivanja sličan ili isti kao u visokorazvijenim zemljama (Gender in Transition, 2007).

 

Zaključak

 U skladu sa evropskim vrednostima i tekovinama, Strategija unapređivanja položaja žena i rodne ravnopravnosti u Srbiji, takođe, promoviše politiku zapošljavanja koja doprinosi usklađivanju radnih uslova i porodičnog života kao evropski model ravnoteže karijere i porodice. Promovisanje slobodnog izbora  fleksibilnih oblika rada poboljšanjem socijalne zaštite i usluga nege i staranja, uz stvaranje jednakih mogućnosti za njihovo korišćenje, ističe se kao jedna od važnih aktivnosti u cilju podsticaja zapošljavanja žena.

 Prepreke koje otežavaju prisustvo žena na tržištu rada su i na vrednosnom planu i obrascima porodičnog života. Tradicionalni stereotipi u situaciji  povlačenja univerzalnih programa u socijalnoj zaštiti, kada se briga o deci, starima i drugim osetljivim grupama organizuje privatno, najčesće bez subvencija državnih programa koji su nekada pratili porodicu, naglašavaju lošu perspektivu nezaposlenosti. Istraživanja su ustanovila da se u tranziciji povećava odgovornost žena za socijalno-zaštitne potrebe u porodici tako da briga o starima najčešće pada na teret žena, odnosno ćerki.

 Država sa svoje strane raznim podsticajnim merama samozapošljavanja, besplatnim edukacijama, prekvalifikacijom ili obukom za poznatog poslodavca, podsticajnim sredstvima i start up kreditima nastoji da stvori bolju šansu za novo upošljavanje i stimulaciju preduzetništva. Na oko pola miliona nezaposlenih od kojih polovinu čine žene, samo kontinuirano sadejstvo svih učesnika počev od obrazovnih do socijalnih, od medijskih do političkih, mogu da naprave pomak na neki duži vremenski rok, kada je ekonomski položaj žena u pitanju. Prevazilaženje posledica tranzicije i uspostavljanje ekonomske stabilnosti u Srbiji, a time i bolje perspektive zapošljavanja žena direktno zavise od spremnosti države da se pozicionira u odnosu na Evropske integracije i uspostavljanje vrednosti koje na tom putu stoje.

 

Literatura:

Kolin, Marija i Lilijana Čičkarić (2010), Ekonomska i politička participacija žena u Srbiji u kontekstu evropskih integracija, Institut društvenih nauka, Beograd.

Kolin, Marija (2008). Postsocijalističke promene položaja žena na tržištu rada u Srbiji, Genero br.12., Centar za ženske studije, Beograd.

Đurić-Kuzmanović, Tatjana (2002). Od dirigovanog nerazvoja do tranzicije, Budućnost, Novi Sad.

Stajić, Dubravka (1998). Žene i svet rada u tranziciji u Srbija u modernizacijskim procesima 19 i 20 veka, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd.

Zakon o ravnopravnosti polova, Sl.glasnik RS br. 104/2009.

Zakon o radu, Sl.glasnik RS br. 70/2001, 73/2001, 84/2004.

Žene i muškarci u Srbiji (2008). Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd

Tagovi: radnička klasa, srbija, tranzicija, tržište rada, žene

Vezani članci:

Facebook komentari

Prikaži stare komentare (2)

Stari komentari

:
Znao sam da ces napraviti neobican i uspesan rad. Drago mi je i uzivao sam dok sam ovo citao.
Pozdrav
M. Vujanic
18.12.2012. 22:21
:
Na specifican nacin autorka teksta relativizuje pouzdanost svojih zakljucaka, pa iako veci deo njih stavlja pod upitnik, ona ipak, potvrdujuje svoju uvodnu tezu.
Tako se, u stvari, preispitivanje odnosa izmedju musko-zenskih odnosa u poslu pokazuje kao osnovna tematska preokupacija, samim tim sto Ljiljana Arsenovic svoj vodeci pripovedni tok cesto prekida statistickim podacima u kojima se bezbojne cifre, procenti i brojke pretvatraju u jos jednu pricu o jurisu na vetrenjace.
24.12.2012. 17:05

Stup srama

Iz drugih medija

AEM